Ugovor o doživotnom izdžavanju

Ugovor o doživotnom izdržavanju je jedan od najznačajnijih naslednopravnih ugovora regulisan Zakonom o nasleđivanju.

Ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

Dakle, ovim ugovorom se primalac, odnosno lice koje prima izdržavanje obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca, odnosno lice koje daje izdržavanje prenese svojina na tačno određenoj stvari ili pravu. U praksi je to najčešće neka nepokretnost (stan, kuća ili deo nepokretnosti) ali se zakonom ne isključuje mogućnost da to bude neka pokretna stvar ili neko pravo.

U zakonu se izričito naglšava da to mogu biti samo stvari ili prava koja se nalaze u svojini primaoca izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora izdržavanju. Drugim rečima, primalac izdržavanja se ne može obavezati da prenese na davaoca izdržavanja neku buduću stvar ili pravo koja se ne nalazi u njegovoj svojini u trenutku zaključenja ugovora, čak i ako je izvesno da će navedena stvar ili pravo u nekom budućem periodu biti u njegovoj svojini.

Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Naime, da bi Ugovor o doživotnom izdržavanju bio punovažan, mora biti overen i potvrđen od strane javnog beležnika (notara).

Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.

U slučaju da ova dva uslova nisu ispunjena kumulativno, odnosno da ugovor nije overen od strane notara ili je overen ali notar nije upozorio ugovorne strane o statusu imovine koja je predmet ugovora, takav ugovor će biti ništav u celosti, što znači da neće proizvoditi pravno dejstvo.

Zakonom je predviđen i jedan poseban slučaj ništavosti ugovora kada je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.

Na ovaj način zakonodavac je hteo da zaštiti primaoce izdržavanja od strane lica koji često dolaze u kontakt sa starim i bolesnim osobama, budući da postoji opasnost da se nekad zloupotrebljava takav položaj, tako što je predvideo jedan dodatni uslov, a to je da u takvim situacijama potrebna dodatna saglasnost nadležnog organa starateljstva, koji bi potvrdio da se na taj način zaštićeni njegovi interesi.

Kada je ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovoreno izdržavanje za dvoje ili više lica, svako od njih ima zasebno pravo na određena davanja i činjenja.

Ovde se radi o situaciji kada je jednim ugovorom obuhvaćeno dva ili više primaoca izdržavanja (npr. muž i žena).

U tom slučaju davalac izdržavanja ima obavezu izdržavanja odnosno davanje ili činjenje prema svakom od njih posebno. To mogu biti istovetna davanja ili činjenja a mogu se ugovorom predvideti i neka specifična u skladu sa potrebama primaoca izdržavanja.

Kada je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica.

Zakonom se, dakle, predviđa mogućnost da sa davaocem izdržavanja, a u korist primaoca izdržavanja, ugovor zaključi neko drugo lice, i da će u tom slučaju, svojina na predmetima ugovora preći na davaoca izdržavanja u trenutku smrti saugovarača, ukoliko nije ugovorom određeno da svojina prelazi u trenutku smrti primaoca izdržavanja.

Što se tiče same obaveze izdržavanja, ona u svakom slučaju traje do smrti primaoca izdržavanja.

Davalac izdržavanja može svoje pravo iz ugovora obezbediti upisom u javnoj knjizi.

Ovim putem, davalac izdržavanja ostvaruje dodatnu pravnu zaštitu podnošenjem zahteva nadležnom katastru nepokretnosti za upis zabeležbe o zaključenom ugovoru o doživtnom izdržavanju. Na taj način se omogućava i trećim licima da se upoznaju sa postojanjem ugovora i samim tim svodi na najmanju meru mogućnost neke zloupotrebe (npr. da nije upisana zabeležba, primalac izdržavanja bi mogao da proda nepokretnost nekom trećem savesnom licu, koje nije moglo da zna da je primalac izdržavanja zaključio ranije ugovor o doživotnom izdržavanju).

Pravo upisa u javnu knjigu ima i treće lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja. Drugim rečima, treće lice ima pravo upisa u javnu knjigu samo u slučaju smrti saugovarača davoaca izdržavanja.

Potraživanja primaoca izdržavanja ne mogu se preneti na drugoga. Davalac izdržavanja ima isključivu obavezu izdržavanja prema primaocu izdržavanja, što znači da se ta obaveza ne odnosi na druga lica.

Zakon predviđa mogućnost raskida ugovora zbog poremećenih odnosa i zbog promenjenih okolnosti.

Ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor.

Dobri odnosi između primaoca i davaoca osiguranja su preduslov za izvršavanje ugovornih obaveza, pa ukoliko dođe do poremećaja tih odnosa do mere da postanu nepodnošljivi, svaka ugovorna strana može podneti tužbu nadležnom suda za raskid ugovora. Zakonom se ne uslovljavaju ugovorne strane po pitanju uzroka zbog koga su odnosi poremećeni, već to može biti iz bilo kog uzroka.

Ukoliko sud izrekne raskid ugovora, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu davaocu izdržavanju za sva primljena davanja i usluge do trenutka raskida ugovora.

Međutim, ukoliko je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana ima pravo na pravičnu naknadu.

Kada je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora može tražiti i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno, ali samo u slučaju da je saugovarač davaoca izdržavanja preminuo. U suprotnom pravo na podnošenje zahteva za raskid ugovora imaju samo ugovorne strane.

Ukoliko se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti.

Ovo se odnosi na neke nepredviđene situacije, koje nijedna ugovorna strana nije mogla da predvidi u trenutku zaključenja ugovora (na primer davalac izdržavanja se teže razboli ili povredi i samim tim nije u mogućnosti da se brine o primaocu izdržavanja).

U takvim situacijama sud može pravo imaoca izdržavanja preinačiti u doživotnu rentu, ali samo ukoliko se saglase obe ugovorne strane.

Kada je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora može tražiti i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno, ali samo u slučaju da je saugovarač davaoca izdržavanja preminuo. U suprotnom pravo na podnošenje zahteva za raskid ugovora imaju samo ugovorne strane.

Ukoliko se ugovorne strane slože oko raskida ugovora o doživotnom izdržavanju tada mogu da zaključe i overe sporazumni raskid ugovora kod nadležnog javnog beležnika.

Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Da bi ugovor o izdržavanju bio punovažan mora postojati aleatornost ugovora odnosno da se u momentu zaključenja ugovora ne zna koliko će on dugo biti na snazi, niti kolike su tačno obaveze ugovornih strana. Ukoliko nema aleatornosti ugovora on je ništav od trenutka zaključenja.

Ovo su najčešće situacije kada je primalac izdržavanja jako bolestan i sasvim je izvesno da će u kratkom vremenskom periodu nastupiti njegova smrt.

Ukoliko nastane ovakva situacija zakonski naslednici primaoca izdržavanja imaju pravo da podnesu tužbu nadležnom sudu za utvrđivanje ništavosti takvog ugovora, s tim što je zakonom propisan rok za podnošenje tužbe i to rok od jedne godine od saznanja za ugovor (koji počinje da teče od primaočeve smrti) a najkasnije u roku od tri godine od primaočeve smrti.

Ukoliko se dogodi da davalac izdržavanja premine pre primaoca izdržavanja, u tom slučaju njegove obaveze prema primaocu izdržavanja prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako na to pristanu.

Ukoliko zakonski naslednici davaoca izdržavanja ne pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida, a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje.

Međutim, ukoliko zakonski naslednici davaoca izdržavanja nisu u stanju iz opravdanih razloga da preuzmu ugovorne obaveze, mogu zahtevati naknadu od primaoca izdržavanja.

Sud će tu naknadu odrediti po slobodnoj oceni uzimajući u obzir imovno stanje primaoca izdržavanja i onih koji su bili ovlašćeni na produženje ugovora.

Ugovor o doživotnom izdržavanju izdržavanju može biti odlično rešenje za osobe koje žele da se osiguraju da će imati ko o njima da brine u starosti ali i za one koji su spremni da im pruže podršku i negu u zamenu za imovinu.

Međutim, kao i kod svakog ugovora, važno je razmotriti sve aspekte konkretnog slučaja i konsultovati se sa advokatom za ugovor o doživotnom izdržavanju kako bi se osiguralo da ugovor zadovoljava sve zakonske ali i lične potrebe obe ugovorne strane.